Косово и Метохија у саставу Османског царства

Нема коментара Дели:

Између 1455. и 1912. године, Косово и Метохија је било у саставу Османског царства. У време турске владавине, на територији Косова и Метохије су образовани Вучитрнски и Призренски санџак, да би касније био формиран Призренски вилајет, а 1877. године и Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а потом у Скопљу. Када се на северу Србије издвојила Кнежевина Србија 1830, преостали делови Србије који су остали под османском влашћу, названи су, збирно, Стара Србија.[тражи се извор]

Продорима Османлија од краја 14. века, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у ропство. Због неподношљиве ситуације, долази до српских устанака, подстакнутих насиљима, док се током аустро-турских ратова Срби хришћани придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама. После аустријских пораза, због турских одмазди долазило до масовних пресељења Срба на хабзбуршке територије (видети чланак Сеобе Срба).[15]

Територија Косова и Метохије као део Србије на италијанској мапи из 1689.

Падом српске Деспотовине 1459. Турци успостављају свој спахијски систем. Подручје Косова и Метохије до године 1541. припада румелијском ејалату. Од 1541. до 1580. припада будимском, затим босанском, а од 1607. опет румелијском ејалату. По турском систему долази до поделе на санџаке (округ), казе (срез), и нахије и кадилуке (општина). У борби против отпора становништва Турци користе исламизацију и друге методе. Исламизацију сматрају најбољим средством за смиривање подручја. Испрва у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво. Процес исламизације траје све до краја 19. века, и Албанци масовно прелазе у ислам, а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем данка у крви и регрутацијом у јединице азапа, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан Селим II ослобађа дажбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам. Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају исламизиовани Албанци и тако постепено шире властиту етничку територију. Албанци хришћани (племе Клименти) пружају отпор Турцима заједно са Србима.[15]

Све теже свеопште прилике у Османском царству протоком времена доводе до устанака и немира становника, нарочита за време ратова Аустрије са Турском.[тражи се извор]

После слома турске опсаде Беча и оснивања Светог савеза између Аустрије, Пољске и Млетачке републике 1684, долази до поновног буђења отпора покорених народа у Турској. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци и неки се придружују аустријској војсци Силвија Пиколоминија која надире ка Скопљу. У Призрену се тој војсци придружује још око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код Качаника дана 1. фебруара 1690. Са аустријском војском се повлаче и Срби из Приштине, Пећи, Косовске Митровице, Призрена и Новог Пазара у оправданом страху од турске освете. Предвођени српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прелазе у Хабзбуршко царство, у данашњу Војводину, заједно са мањим групама Албанаца.

Током идућег рата Аустрије с Турском 1737-1739, хабзбуршки цар Карло VI позива хришћане у Србији на поновни устанак. Аустријанци заузимају Ниш, а српски устаници Нови Пазар 30. јула 1737. године. Патријарх Арсеније IV Јовановић упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код Нове Вароши у августу. Турском противофанзивом све је било изгубљено, а значајан број Срба и нешто Албанаца хришћана се поново сели преко Дунава у Аустрију. На празне поседе Турци насељавају Албанце муслимане досељене са севера Албаније (племена Гаши, Краснићи, Шаља, Бериша и други), и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску одмазду. У наредном миграционом таласу Албанци насељавају области долине Лаба, јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Скопља, Куршумлије и Ниша. У новим крајевима Турци су Албанцима муслиманима давали плодну земљу и повластице, што изазива гнев и мржњу код Срба хришћана. Свим овим миграцијама, српски етнички центар Србије се постепено помера из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и на простор данашње Војводине.[15]

Султан Селим III је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до Првог и Другог српског устанка, којима је нова Србија из граница под Карађођем, 1830. добила аутономију као вазална кнежевина у Османском царству. Стара Србија, јужно од граница обновљене Кнежевине Србије била је под влашћу често одметнутих албанских паша. Турске реформе 1835. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Муслимани из Призрена 1839. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред српско-турски рат 1876-1877, српско-турски рат 1877-1878, и Црногорско-турски рат 1876—1878 Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, Јанкове клисуре, Јавору и Црној Гори. Током рата 1877—1878, наступањем српске војске према Врању долази до масовног повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, Топлице и других места (Нишки санџак), и они се настањују на Косово, док се Срби протерани са источног Косова,(Лаб, Гњилане), настањују у топличком и прокупачком округу, све до Врања. Страхујући од даљег територијалног ширења Србије, Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.[15]

Албанци оснивају Албанску лигу на састанку у Призрену 10. јуна 1878. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење четири вилајета (косовског, скадарског, битољског и јањинског) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, а 1879. почео је велики албански устанак којим је турска власт била свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде. Албанци су сурово прогањали косовске и метохијске Србе, сматрајући их главним поводом за ширење Србије ка југу, и сталном претњом у случају новог рата.[15]

У неким деловима Албаније долази такође до масовних албанских побуна. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла 1881. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Албанска лига била је у крви угушена, али су привремено, поново, али у знатно мањој мери, избијали немири (1883. и 1884. године.

Положај Срба на Косову и Метохији, у последњим деценијама османске власти, посебно после 1878. нагло се погоршавао. Наоружани албански одметници муслиманске вере чинили су, некажњено, стална насиља, отмице имања, отмице девојака, паљење летине, крашу стоке, на шта као хришћани, без права да носе оружје, Срби нису могли да се бране, док су локалне турске власти, често у рукама албанских паша, толерисали насиља својих сународника почињена над Србима. Само у период у између 1890. и 1900. са Косова и Метохије, избегло је у Србију око 60.000 Срба, према подацима које је сакупила српска влада од својих конзула у Скопљу и Приштини. Ове податке потврдили су, додатно, и извештаји руских конзула у Призрену.[тражи се извор]

Од године 1905. до 1912. Албанци дижу низ устанака. У јулу 1908. у Урошевцу се окупља 20.000 људи, и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до Младотурске револуције у Турској, и обећавају становништву смањење пореза, демократизацију и побољшање општих животних услова. Учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања и гуше албански отпор. Пропагира се идеја да су Албанци, као муслимани Османлије. Због тога августа 1909. избија нови устанак на Косову и Метохији, а Порта шаље војску да га угуши силом. До битке долази код Качаника од 11. маја до 13. маја 1910. Турци односе победу уз око 600 погинулих.

Године 1912. поново долази до устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју Дренице, Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. Бајрам Цури диже устанак у подручју Краснићија (Krasniqi). Устаници заузимају читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље, на шта Младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца Хасаном Приштином. Турци одбијају захтеве за аутономију, употребу албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије.[16]

Од 19. века, па све до 1945. године, Срби су за област данашњег Косова, Метохије и суседних области (укључив Рашку област, Скопље, Куманово, Велес, Гостивар) најчешће користили назив Стара Србија, подразумевајући углавном простор у границама Милутинових освајања у 13. веку, а крајем 19. века простор Косовског вилајета, чије је седиште било у Скопљу.

У црквеном погледу, Косово с Метохијом припадало је Епархији рашко-призренској, са седиштем у Призрену.

Претходна вест

Косово и Метохија у саставу Србије и Црне Горе

Следећа вест

Косовска битка и последице

Прочитајте још

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.